Kolega: Negativan si i prerano osudjuješ ideje na propast.

Ja: Kako to mislite negativan…Da li mogu da dobijem konkretan primer kada sam bio negativan?

Kolega: Kod tebe je negativno to što ubiješ ideje i prestaneš da veruješ u njih pre nego što i dobiju krila. Previše se fokusiraš na to zašto nešto neće raditi, a ne šta možeš da uradiš da bi radilo.

Ja: Ima smisla

Isto ja… Sebi: Ništa nisam naučio.

Diskusija iz uvoda je od pre par nedelja. I ono što me posebno poremetilo jeste to što ja, po ko zna koji put, nisam bio spreman da prihvatim ovaj komentar. Moj odnos prema idejama i problemima je jedan od najkompleksnijih izazova sa kojima sam se suočavao u karijeri. Za američku kulturu moj odnos je uglavnom ekstremno negativan, i ako je jako teško prihvatiti činjenicu da ste vi jedina negativna osoba u grupi. Pogotovu ako ne vidite sebe kao negativnu osobu, ako vam je taj aspekat ličnosti u takozvanom mrtvom uglu. Što je sa mnom slučaj.

Nekako sam oduvek sebe kao osobu koja veruje u pozitivne ishode, da će sve biti ok, da će se dobre stvari na kraju desiti. Ali izmešten u drugi kontekst, koji je u ovom slučaju zapadna kultura – to naprosto nije tačno.

Razlog zašto mi je ovo teško palo je jer sam na ovome puno radio. Da usporim sa donošenjem odluka. Da budem pametniji u načinu na koji dajem mišljenje o projektima. Da generalno budem pozitivniji, odnosno fokusiram se na to šta ja mogu da pomognem umesto da krenem sa kritikom. Moj stav se dosta promenio ali i dalje je moja automatska reakcija na gomilu izazova, da oni nikada nisu ni trebali da se dese.

Jedina teorija koju imam za to je da je razlika zapravo više kulturološka nego invidualna. Podsetimo se onog čuvenog grafa o objektivnosti.

Kada upoznate obe strane, shvatite da ovo nije daleko od istine i nameće se pitanje – zašto smo mi, kulturološki negativni prema novim idejama.

Carevi kompromisa

Ako se osvrnem na moju karijeru tokom boravka u Srbiji sve se to dosta svodilo na kompromise. Ovo je donekle posledica manjka samopouzdanja a više limitiranih resursa, koje pokušavamo da istanjimo kao onaj najtanji hleb u Miki Mausu i čarobnom pasulju. Da posluži što više ljudi. Limitirani resursi nisu uvek loši jer razvijaju veštine i pozitivno utiču na kreativnost. Ali nas i, vrlo često, sprečavaju da napravimo neki veliki rezultat. Jer znaš da nemaš previše prava na grešku. I ulažeš vreme i resurse na ono što ima veće šanse za brzi uspeh, u kompromise koje si napravio.

Dok sam razgovarao sa drugaricom o ovoj temi ona je podelila par jako bitnih zaključaka o kompromisima i o tome kako smo mi carevi kompromisa. I kako su oni nažalost, početak kraja. Onog trenutka kada prihvatiš kompromis, odustaneš od veće ideje. I tu je donekle odgovor na naše pitanje, ili makar pravac u kom treba razmišljati kada se donose odluke.

Prerano odustajanje od ideja dovodi do toga da im ne damo da puste krila i postanu nešto mnogo veće. Većina velikih projekata nisu imali smisla. Godinama. Dok se vreme i tržište nisu uklopili da ih prihvate a kompromisi nisu prerano sprečili da postanu to što jesu.

U mom slučaju ove ideje se nikada ne bi desile. Jer bi moj mozak, koji je naviknut na limitirane resurse uvek išao na one ideje koje imaju veće šansu za uspeh, a ne one koje imaju dobru šansu da postanu veliki uspeh. Naučen da uvek može da bude gore nego što je sada, ja se plašim neuspeha. Odavde sam češće pažljivo realan, nego optimističan. Mislim da se u ovome, u dalekoj meri, i krije razlika u uspehu zapadnih i istočno evropskih firmi. Mi se mnogo ređe osmelimo na velike ideje, jer dok još ne postanu ono što jesu svi oko nas ih ubiju. Vežu im krila hiljadama pitanja i osude na propast.

Kako će to da pravi pare?

Od čega ćeš da živiš?

Kome to uopšte treba?

Ko će to da čita?

U to vreme drugi na njima godinama rade, imaju podršku društva i ekosistema (investitora) i pretvore ih u ogroman biznis. Primera je puno. Facebook jer verovatno najpoznatiji. Ali tu su i Amazon (9 godina im je trebalo da postanu profitabilni), Tesla (17 godina), Uber i mnoge druge.

Da, ako

Svaka od ovih firmi je podsetnik da ne mora uvek biti tako. Pre nego što osudite ideje i kažete sebi “DA ovo je super ideja, ALI…“ izbrojite do pet i pomislite na sve razloge zašto nešto neće raditi. Objasnite sebi koliko su oni zaista problemi, a koliko posledica našeg neverovanja u sebe i činjenice da smo programirani da uvek jurimo manje rizično rešenje. Umesto da kažete sebi to čuveno ali, recite sebi ako. I objasnite šta je šta je to što “ako se desi” može učiniti da dođete do sledećeg koraka. Umesto da sebe sputate pre nego što ste i krenuli napred.

Možda smo odrasli na pogrešnoj strani optimizma ali nam niko nije oduzeo pravo da se promenimo. Malo po malo. Jednim “da, ako” ostavimo po strani da nikad ništa ne može. Ne skačimo lenjo ka prvom kompromisu jer mi nismo mogli da poverujemo da nekim stvarima i ljudima naprosto treba više vremena.

Stoga, ne ubijajte ideje prerano. Dajte im vreme da im izrastu mala krila. Da probaju da postanu velike.

I polete.

Najgore što se može desiti je da propadnu. Da oni koji su ih osporavali budu u pravu. Međutim, kada se sve kockice jednom sklope tih mnogo u pravu vredi mnogo manje nego jedno veliko “neočekivanje” koja promeni ceo svet. Ili makar jednu, ali veoma upornu vlast.